Sve to sam ja

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu. D.C,  i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada, oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.

Nakon tri minuta neki sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira.

Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme tamo kuda je krenuo. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao

napojnicu: jedna žena mu je ubacila prilog u kutiju bez zastajanja, nastavljajući da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda pogledao na sat i krenuo dalje - očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je onda povukla, i ono je krenulo sa njom, neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazala je još nekolicina dece, ali su ih svi roditelji bez izuzetka primorali da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju uobičajenom brzinom. Violinista je sakupio 32$. Kada je prestao da svira nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre nastupa u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta kostala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, a radilo se o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment je bilo ovo dole.

Na javnom mestu u neadekvatno vreme:

- Da li primećujemo lepotu?

- Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?

- Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta, koji svira jedan od najboljih muzičkih komada ikad napisanih

-          koliko drugih stvari propuštamo?