Sve to sam ja

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovek odlučio pomoći leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko telo i smežurana krila. Čovek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo!


Leptir je celi svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, NIJE RAZUMEO da je poteškoće kroz koje je leptir MORAO proći, izlazeći iz čaure, osmislio Bog, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čaure da bude spreman leteti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu... Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli leteti.

MOJA PORUKA:Ono sto nas ne ubije to nas ojaca...

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dve vreće. Ali teret nisu osećali jednako. Vreće su im, jedna spreda a druga straga, visile obešene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čoveka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspesi, sva dobra dela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osećajima. Stalno radim na njima. Taj se čovek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čoveka upitali isto. Rekao je: -U vreći spreda nosim moja dobra dela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam reč "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih dela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred. A vreća na leđima ima natpis "loša sećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hod

Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.
Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio iz sna i mislio: "To nije uredu. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu uroda s farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više staviti na stranu za budućnost nego li što to čini sada, i stoga je njemu potrebnije nego meni."
S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.
Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio iz sna i govorio bi: "Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu uroda sa zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I da li je stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?" Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vrijeme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mesto na kojem su se dva brata susrela, jer u selu nisu mogli naći svetije mesto od toga.

Nemoguće je proći kroz život ...
a da ti ne propadne neki posao,
da ne budeš razočaran prijateljstvom,
da nikad ne budeš bolestan ,
da ne osetiš bol ljubavi,
da ti niko u familiji ne umre,
i da nikad ne pogrešiš.

To je cena života.
Ipak, nije važno ono šta se događa,
već kako se reaguje.
Ako se prepustiš sakupljanju večno
krvavih rana ,
živet ćeš kao ranjena ptica nesposobna
ponovno poleteti.

Rasteš...
Rasteš kad ne postoji praznina u nadi,
ni oslabljenost volje,
ni gubitak vere.
Rasteš kad prihvatiš stvarnost i
samouvereno je živiš.

Kad prihvatiš svoju sudbinu,
ali imaš volju da učiniš sve kako bi je
promenio.
Rasteš integrirajući ono što je iza tebe,
stvarajući ono što je ispred tebe i
vizualizirati ono što
može biti tvoja budućnost.

Rasteš prebrođujući, poštujući samog sebe i dajući plodove.
Rasteš otvarajući put ostavljanjem tragova za sobom ,
i kad si sposoban integrirati i učiti iz svojih iskustava...
Rasteš sejući korene!

Rasteš postavljajući ciljeve,
ne obraćajući pažnju na negativne komentare i predrasude.
Kad svojim ponašanjem daješ PRIMER
ne pridajući važnost ismejavanjima i prezirima.
Kad ispunjavaš svoju vokaciju.

Rasteš
osnaživanjem karaktera,
uzvišenog obrazovanjem.
Rasteš iskazujući svoje osećaje...
Rasteš kad
si spreman suočiti se sa ogolelim
granama zime,
berući ruže bez obzira na trnje i
označujući put unatoč prašini koja se diže.
Rasteš kad
si sposoban očvrsnuti na
ostacima iluzija,
i namirisati se otpacima cveća...
I osetiti žareći plamen na ruinama ljubavi.

Rasteš pomažući bližnjima,
upoznajući samog sebe i
dajući životu više nego što primaš.
Rasteš usađujući korijene kako ne bi mogao izmaknuti i pobjeći...
Braneći se kao orao da ne Prestaneš leteti...
Usidrivši se kao sidro i sjajeći kao zvezda.
Dakle...Rasteš

Ceo svoj život proživeli su baba i deda u slozi, ljubavi i razumevanju, srećni i zadovoljni. Izraz tog malog sklada tokom celog života kao da je tumačilo nešto što ćemo nazvati "vrtom".

Svakog proleća su baba i deda zajednički obrađivali njihov vrt, a onda zajednički uživali u lepoti njegovih boja i bogatsvu plodova. Tako je bilo i proslog proleća. Kao i obično, u tom vrtu sve je bilo posađeno i zasađeno na vreme.

I jednog dana baba je krenula da obiđe vrt. Veoma se začudila kada je zapazila da je jedan komadić zemlje ostao neobrađen. To se retko događalo ali, pala joj je na um lepa misao:

- " Moj deda voli crni luk. Posadiću ovde crni luk i neću mu reći. Kako će se samo iznenaditi kada bude uskoro ugledao mladi luk."

Nešto kasnije, deda je odlučio da prošeta vrtom. I on se začudio kada je ugledao nezasađenu leju.

- "Stvarno smo ostarili" - zaključio je deda i odmah odlučio: "Posadiću ovde cveće, moja baba uživa u njemu i obradovaće se kad ga bude ugledala."

Ono što su odlučili to su i učinili. Baba je posadila crni luk a deda cveće. Narednih dana i jedno i drugo su kradom odlazili u vrt i čuvali svoju leju. Baba je "plevila" sve što nije bilo luk a deda sve što nije izgledalo kao cveće. Naravno, nije teško pogoditi šta je ostalo. Ostala je prazna leja.

Dešava li se u vašem "vrtu" nesto neobično?

Usnio sam da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi želeo razgovarati sa mnom", reče Bog.

"Ako imaš vremena", rekoh.

Bog se nasmeši.

"Moje je vreme večnost.Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi"?


Bog odgovori:
"Što im je detinjstvo dosadno.
Žure da odrastu,a potom bi opet želeli da postanu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac,pa potom troše novac da bi vratili zdravlje".

Što razmisljaju teskobno o budućnosti,
zaboravljajuci sadašnjost.Na taj nacin ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.


Što žive kao da nikada nece umreti,a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku i ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah:

"Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.

Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,nego KO SU u svom životu.

Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima.

Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najvise ima,nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,a potom su potrebne godine da se izleči.

Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to neznaju reći niti pokazati.

Da nauče da se novcem moze kupiti sve. Osim sreće.

Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.

Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.Moraju i sami sebi opraštati."

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.

Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli osećaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje i među ostalima i Ljubav.
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo da potone,te su pripremili svoje brodove, kako bi ga napustili. Jedino je Ljubav želela ostati do poslednjeg trenutka. Kada je ostrvo bilo samo tren do potonuća, Ljubav je odlučila potražiti pomoć. Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: "Bogatstvo, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nema mesta."-reče Bogatstvo. Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
"Ponose, preklinjem te, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći, Ljubavi", odgovori Ponos: "Ovde je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod."
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:" Tugo, molim te povedi me sa sobom!"
"Oh, Ljubavi", odgovori Tuga:" Tako sam tužna da ne mogu."
Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.
Tada Ljubav začuje neki glas: "Dodji ,Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila pitati starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje: "Znanje, ti sigurno znaš ko me je
spasao?"
"To je bilo Vreme", odgovorilo je Znanje.
"Vreme?", upitala je Lubav:"Pa zašto bi me Vreme spasilo?"
Znanje odgovori:
"Zato što je samo Vreme sposobno da proceni koliko je Ljubav važna u životu..."

"Posećujući okrepljujuće časove meditacije, čuo sam predivnu priču o jednom učeniku meditacije. Želeo je da sažaljenje postane deo njegovog svakodnevnog života. Živeo je sam u stanu u velikom gradu. Na dnu stepeništa, u hodniku zgrade, životario je jedan beskućnik.

Kao i većina prolaznika, učenik meditacije je svakodnevno prolazio pored beskućnika ne gledajući ga. Nekoliko puta mu je udelio nešto sitnine, uglavnom iz osećaja krivice, ne trudeći se da na njega obraća pažnju niti da o njemu razmišlja. Nije bio ni nemilosrdan ni zao, jednostavno je bio ravnodušan.

Učeći meditaciju ubrzo je video da mora da otvori svoje srce prema svojim bližnjima - ne samo na rečima, već u stvarnom, svakodnevnom životu. Shvatio je da bi najbolji početak za postizanje tog cilja bio upravo taj beskućnik.

Jednog dana je izašao iz svog stana, sišao niz stepenice i pogledao ga pravo u oči, kao da mu je blizak prijatelj. Beskućniku je bilo neprijatno i odmah je skrenuo pogled. Ipak, vrata sažaljenja su konačno otvorena.

Sedmice su prolazile i učenik meditacije je svakoga dana prolazio pored beskućnika, pažljivo se trudeći da ga pogleda u oči. Svakoga jutra, pre izlaska iz zgrade, učtivo bi rekao: "Dobro jutro. Kako ste danas ?" I svake večeri, vraćajući se kući s posla, rekao bi: "Kako ste proveli dan ?"

Ljubaznost se napokon isplatila. Malo - pomalo, beskućnik je izlazio iz svoje čaure i počeo da mu uzvraća poglede, u nekoliko navrata se i osmehnuo. Konačno, posle izvesnog vremena, počeo je da mu odgovara na postavljena pitanja. Odgovarao bi: "Jutros sam prilično dobro. A vi ?" Uveče bi rekao: "Večeras mi je bolje nego jutros. Hvala na interesovanju." Njegovo samopouzdanje je raslo.

Vremenom je to preraslo u ritual u kojem je učenik meditacije počeo istinski da uživa. Iskreno se radovao susretu sa svojim "prijateljem", otkrivši istovremeno da mu je sve lakše da se sprijatelji sa ostalim strancima.

A onda je jednog dana beskućnik nestao bez traga. Učenik meditacije se naprasno rastužio, pitajući se šta bi mogao da bude razlog. Dani su prolazili ali beskućnik mu je i dalje nedostajao. Na kraju se jednostavno pomirio s njegovim nestankom i sećanja su počela da blede. Nastavio je sa svojim uobičajenim životom.

Jednog dana, oko mesec dana kasnije, kada je u povratku s posla ušao u zgradu, na stepenicama je sedeo nepoznati čovek. Kada mu je prišao ovaj je odmah ustao da ga pozdravi. Nije poznavao ovog stranca koji mu je ipak, kao kroz maglu, odnekud bio poznat.

Čovek je ispružio ruku i rekao: "Izvinite što Vas ometam, g-dine, ali samo sam hteo da Vam se zahvalim."

"Da mi se zahvalite ?", uzvratio je učenik meditacije. "Na čemu?"

"Vidite", rekao je stranac,"nekada sam živeo upravo ovde, pod ovim stepenicama. Toliko sam se stideo sebe i imao tako malo samopoštovanja da me niko nije poznavao." Posle kratke pauze, nastavio je. "Godinama unazad niko nije bio ljubazan prema meni. Niko nije hteo ni da me pogleda, a kamoli da mi posveti vreme. Nisam imao prijatelja niti sam cenio sebe. Onda ste Vi počeli da me primećujete. Bili ste ljubazni prema meni. Na kraju sam shvatio da, ako Vi možete da budete ljubazni i ukažete mi poštovanje, onda bih možda i sam mogao da budem ljubazan i pokažem sebi malo poštovanja. Tako sam se pokupio i pronašao posao i stan. Kupio sam novu odeću. Moj se život preokrenuo. A znate zašto ? Zbog Vas. Vaša dobrota i želja da me poštujete i budete dobri prema meni promenili su moj život. Samo sam hteo da Vam se zahvalim."

Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo ćuti.

Na to je druge dve počnu provocirati: „A tvoj sin?".
„Ne znam što bih vam pričala. Moj sin je mladi, obični dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje ćutela osećajući se neugodno pored dve brbljavice. Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lepo peva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedio na zidiću i zaneseno pevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

Mozda ne peva lepo i nije dovoljno visok ali je svojoj majci pomogao u velikom teretu sto dokazuje koliko mozemo poceniti obicne ljude koji nemaju neki poseban dar kao pevanje,sviranje ili crtanje ali im je mozda cistije srce od ovih darovitih osoba i mozda to jest sigurno ne gledaju da ugadjaju samo sebi vec i voljenim osobama...

Čovek umire i odlazi na Nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo Pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kašaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga Andjeli odvode u Raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srećni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti?", upitao je čovek.
"Pa zar ne vidiš?", upitali su ga Andjeli.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani zrakom susednu.

Ovo su uglavnom price koje su kratke i koje je vec neko smislio znaci nisu moje ali su toliko slatke da je meni prosto zao da propadnu i ostanu samo na papiru...